Autor je naveo moyda najveci problem Beograda i Novog sada - neverovatnu uobrazenost, prazninu i jalovost gradskih elita - i beogradske i novosadske, u kojima odnosi nisu drugaciji kao u nekom vecem selu. Prosto da covek ne poveruje koliko provincijalizma i bespotrebne sujete na tako malom prostoru i medju ljudima koji zbog samoproklamovane superiornosti sebe smatraju izdvojenim od ostataka grada. Ali, problem je sto takve elite ne uticu samo na sudbinu gradova nego i na sudbinu cele drzave.
Preporuke:
0
0
2
ponedeljak, 29 jun 2009 18:37
Goksi
Upravo je ovo veliki problem za Srbiju.Sve više se kod nas ljudi identifikuju sa gradom,a ne sa državom,nacijom,verom.To upravo i jeste cilj.Pogledajte samo Hrvate,i kod njih postoji ogromno rivalstvo,između Zagreba,i Splita,ali Hrvatska im je na prvom mestu.Da mogu mnogi bi se kod nas izjašnjavali da su po nacionalnosti:Zemunci,Dorćolci,Vojvođani,...
Preporuke:
0
0
3
ponedeljak, 29 jun 2009 19:38
vlks
Pre bi rekao da postoji i u jednom i u drugom gradu više elita grupisanih po političkom opredeljenju.
Preporuke:
0
0
4
ponedeljak, 29 jun 2009 20:43
Morton
Malogradjani
Preporuke:
0
0
5
ponedeljak, 29 jun 2009 20:53
gorštak
Izuzetan tekst!
Svaka čast autoru!
Gajić ne ostaje samo na prostom zbiru političkih, istorijskih i geografskih činjenica, već ume da zadre u njihovu ''pozadinu'', tj. na jedan dublji, a ne banalno racionalan način, prepozna i efektno rastumači njihova potisnuta ili skrivena značenja. A to je sposobnost kakvu pokazuje veoma mali broj autora.
Možda bi samo na nekim mestima mogao da izbegne nepotrebnu učtivost i bude još eksplicitniji u zaključcima, kako mu to polazi za rukom, na primer, u opisivanju beogradskih i novosadskih jajara i građanista (društvenog taloga i kvazielite među kojima zapravo i nema suštinskih razlika).
Preporuke:
0
0
6
utorak, 30 jun 2009 07:28
ludi skretničar
Odlična analiza i meni se čini po prvi put ozbiljno poređenje dva zamajca života i razvoja naše zemlje.
Mislim da bi na ovo valjalo nadovezati i priču o Nišu, 2. po veličini gradu (ako se ne varam), koji je trenutno na marginama društveno-ekonomskog života u Srbiji.
Preporuke:
0
0
7
utorak, 30 jun 2009 12:39
Beba
Odlična analiza i vrlo važna tema, svaka čast autoru!
Preporuke:
0
0
8
utorak, 30 jun 2009 16:33
Rikard Baric
Lijepo je vidjeti kad se mladi ljudi šetaju gradom i gradovima kao Saša Gajić ili kao Dragan Jovanović u NIN-u. Uvijek se nađem s njima kao duh koji obilazi sve što je ljubio, a nije stigao upoznati. Život je najiskreniji kad ga shvatimo da smo u njemu – promašeni slučaj.
Ipak, iako moj izbor nisu Jevreji, nego Srbi, jer su narod utjehe i dobrote, moju duboku ljubav prema gledanju gradova dugujem Elie Faure-u (Eli For). Njegovu «Povijest umjetnosti, Duh oblika» čitao sam kroz čitav period mog JNA vojnog roka.
Jedina cjelovita ličnost koja je upotpunila Eli Fora u mom iskustvu je Thomas Merton, američki katolički cistercit.
Političku svijest, ako to mogu tako nazvati, dugujem Aleksandru Sokurovu, ruskom redatelju koji mi je ukazao tajnu pravoslavne samozatajne muževnosti.
Imam još dugova, ali ne bi želio da me čitalac shvati patetično.
S obzirom na navedeno imam jedan komentar za vrijednog autora članka. Na jednom mjestu kaže:
« Suština analogije pre leži u osnovnoj „osi“, kičmi koja prolazi kroz centar grada. Ona u beogradskom slučaju predstavlja zakrivljenu liniju povrh kalemegdanske hridi koja ide putanjom Kalemegdan–Uzun Mirkova–Vasina–Trg Republike, pa Srpskih vladara do Slavije[8], deleći centar grada na levu, savsku, i desnu, dunavsku stranu – od koje se, u pozadini, grad širi na brojnim brežuljcima.”
«Osi» su – geometrijski govoreno središte nekih okretišta, koje – stoje. Ono o čemu autor piše su možda «simetrale» gledanja, koje se u životu sapliću, kao i svi naši linearni pokušaji. Iz subjektivne vizure, ja opisanu «osu» vidim kao realno postignuće na čijem kraju je ljepota pravoslavne akribije izražene sa hramom Sv. Save na vračarskom platou. To je dakle detalj koji nedostaje u tekstu, a bode oči u realnom životu. Međutim, ostaje ljepota teksta, jer je nekako zamotala – upravo značenje tog hrama.
Preporuke:
0
0
9
sreda, 01 jul 2009 01:53
Alcor
zaista odlican tekst. Uzivali smo..
Preporuke:
0
0
10
četvrtak, 02 jul 2009 16:54
Dušan Kovačev
Ne bih se baš složio sa autorovim paralelama.
Ima mnogo bitnih stvari koje nisu paralelne u ovim gradovima. Naime, Beograd je imao TV toranj, kojeg uspšešno obnavlja, dok novosadske vlasti imale zgradu TV koju nisu obnovile, a ruševinu sad hoće pošto-zašto da prodaju. Beograd ima mnoštvo bioskopa, ima i multipleks, a Novi Sad ni jedan bioskop u funkciji (osim ako se ne računa jedno filmsko platno). Novosađani su sami sebi razorili jezgro starog gradskog pre tridesetak godina.
Uostalom, Beograd ima i Novi Beograd. Novi sad nikad neće moći da ima Novi Novi Sad.
Preporuke:
0
0
11
sreda, 08 jul 2009 10:09
svetlana
Divan tekst, kao da je pretocio sve ono sto ja kao gradjanin Novog Sada primecujem. Zivela sam u mnogim mestima i u Bgd i autor teksta je odlicno prepoznao sustinu problema. Osim sto je to u obicnom zivotu mnogo gore, zeleci da se odreknu svog porekla iz BOSNE, LIKE i okolnih sela postaju razdrazljivi na intelektualce koji dolaze sa strane. Malogradjanska zatvorena sredina koja sebe proglasava elitom na evropskom putu, na kome ima mesta samo za njih, njihove rodjake i prijatelje. Podmuklost i sebicnost nevidjena, otudjenost na svakom koraku.
Moje dete koje je odlican djak svaki kraj godine doceka s bolom kada sva deca funkcionera, frizera, lekara i tzv dr nauka postanu magicno ``skroz odlicna`` posle celogodisnjeg nerada, sve dvojke trojke, a direktor kome se drugi roditelji zale kaze kako nista ne moze. U njenom odeljenju je i sin LIGASA za koga se vec zna da ce biti djak generacije jer je tata 8 g. u Upravnom odboru skole. UZAS.
Trazimo nacin da odemo na skolovanje van ``SRPSKE ATINE``
Bravo za autora
Preporuke:
0
0
12
sreda, 08 jul 2009 13:10
Teofilo Kubiljas
Elita? Malogradjanska dreka. Ono sto je zaista najvaznije za buduce odnose Beograda i Novog Sada je cinjenica da izmejdu ova dva grada nema ni 15 kilometara nenaseljene teritorije. Sve je gotovo spojeno. Gde se zavrsava 'balkanski geto', a pocinje 'Srpska Atina'? Gde je poslednji put ugazio smrdljivi opanak, a gde se prvi put zacuo zvuk tambure? Gde je 'krezubi srpski Gedza' ustupio mesto samosvesnom, anksionzom, depresivnom i samoubistvu sklonom - Lali? Ovakvim vestackim podelama mogu da se bave samo skudoumni placenici, a njih u Srbiji ima mnogo. Dobar tekst, g. Gajicu.
.jpg)
Svaka čast autoru!
Gajić ne ostaje samo na prostom zbiru političkih, istorijskih i geografskih činjenica, već ume da zadre u njihovu ''pozadinu'', tj. na jedan dublji, a ne banalno racionalan način, prepozna i efektno rastumači njihova potisnuta ili skrivena značenja. A to je sposobnost kakvu pokazuje veoma mali broj autora.
Možda bi samo na nekim mestima mogao da izbegne nepotrebnu učtivost i bude još eksplicitniji u zaključcima, kako mu to polazi za rukom, na primer, u opisivanju beogradskih i novosadskih jajara i građanista (društvenog taloga i kvazielite među kojima zapravo i nema suštinskih razlika).
Mislim da bi na ovo valjalo nadovezati i priču o Nišu, 2. po veličini gradu (ako se ne varam), koji je trenutno na marginama društveno-ekonomskog života u Srbiji.
Ipak, iako moj izbor nisu Jevreji, nego Srbi, jer su narod utjehe i dobrote, moju duboku ljubav prema gledanju gradova dugujem Elie Faure-u (Eli For). Njegovu «Povijest umjetnosti, Duh oblika» čitao sam kroz čitav period mog JNA vojnog roka.
Jedina cjelovita ličnost koja je upotpunila Eli Fora u mom iskustvu je Thomas Merton, američki katolički cistercit.
Političku svijest, ako to mogu tako nazvati, dugujem Aleksandru Sokurovu, ruskom redatelju koji mi je ukazao tajnu pravoslavne samozatajne muževnosti.
Imam još dugova, ali ne bi želio da me čitalac shvati patetično.
S obzirom na navedeno imam jedan komentar za vrijednog autora članka. Na jednom mjestu kaže:
« Suština analogije pre leži u osnovnoj „osi“, kičmi koja prolazi kroz centar grada. Ona u beogradskom slučaju predstavlja zakrivljenu liniju povrh kalemegdanske hridi koja ide putanjom Kalemegdan–Uzun Mirkova–Vasina–Trg Republike, pa Srpskih vladara do Slavije[8], deleći centar grada na levu, savsku, i desnu, dunavsku stranu – od koje se, u pozadini, grad širi na brojnim brežuljcima.”
«Osi» su – geometrijski govoreno središte nekih okretišta, koje – stoje. Ono o čemu autor piše su možda «simetrale» gledanja, koje se u životu sapliću, kao i svi naši linearni pokušaji. Iz subjektivne vizure, ja opisanu «osu» vidim kao realno postignuće na čijem kraju je ljepota pravoslavne akribije izražene sa hramom Sv. Save na vračarskom platou. To je dakle detalj koji nedostaje u tekstu, a bode oči u realnom životu. Međutim, ostaje ljepota teksta, jer je nekako zamotala – upravo značenje tog hrama.
Ima mnogo bitnih stvari koje nisu paralelne u ovim gradovima. Naime, Beograd je imao TV toranj, kojeg uspšešno obnavlja, dok novosadske vlasti imale zgradu TV koju nisu obnovile, a ruševinu sad hoće pošto-zašto da prodaju. Beograd ima mnoštvo bioskopa, ima i multipleks, a Novi Sad ni jedan bioskop u funkciji (osim ako se ne računa jedno filmsko platno). Novosađani su sami sebi razorili jezgro starog gradskog pre tridesetak godina.
Uostalom, Beograd ima i Novi Beograd. Novi sad nikad neće moći da ima Novi Novi Sad.
Moje dete koje je odlican djak svaki kraj godine doceka s bolom kada sva deca funkcionera, frizera, lekara i tzv dr nauka postanu magicno ``skroz odlicna`` posle celogodisnjeg nerada, sve dvojke trojke, a direktor kome se drugi roditelji zale kaze kako nista ne moze. U njenom odeljenju je i sin LIGASA za koga se vec zna da ce biti djak generacije jer je tata 8 g. u Upravnom odboru skole. UZAS.
Trazimo nacin da odemo na skolovanje van ``SRPSKE ATINE``
Bravo za autora